1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.

2. Љуби ближњега свога као самога себе.

ДЕСЕТ БОЖЈИХ ЗАПОВЕСТИ

1. Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим мене.

2. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.

3. Не узимај узалуд имена Господа Бога свог.

4. Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме.

5. Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.

6. Не убиј.

7. Не чини прељубе.

8. Не укради.

9. Не сведочи лажно на ближњега свога.

10. Не пожели ништа што је туђе.

На Првом и Другом васељенском сабору, сазваним у Никеји (325) и Цариграду (381), Свети оци су, борећи се против јереси у Хришћанству,саставили сажето Исповедање вере, звано Симбол вере, који и данас читамо и певамо на свакој Светој литургији. Он почиње овако:

Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља,Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог (први члан Симбола вере).

Бог јесвудаприсутан, непроменљив, неограничен, непостижан, вечан,беспочетан и бескрајан,духован и бесмртан, свемоћан и сведобар. Тај исти Бог открио нам се у Христу.

Зато као хришћанин: Верујем и у Сина Божијег Господа Исуса Христа, Бога који је постао човек ради спасења нас људи.

О Христу су пророковали Духом Светим надахнути пророци. Очекивали су Га бројни мудраци древних цивилизација и религија. Он се родио као Богочовек од Духа Светога и Марије Дјеве у једном времену када су, морално оронуле, умирале старе цивилизације, или су, нагризене моралним кризама, наговештавале свој крај. О томе сведочи апостол Павле: „А када се навршило време, посла Бог Сина Свога" (Гал 4, 4).

Свети јеванђелист Јован објављује истину:„Бог је тако заволео свет да је Сина Свога Јединородног дао, да сваки који верује у Њега не погине,него да има живот вечни" (Јн 3, 16). Стога: верујем

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, рођеног од Оца пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног а не стовреног, једносуштног са Оцем, кроз кога је све постало (други члан Симбола вере).

Као што се мисао рађа из ума и открива га, тако се и Син Божји вечно рађа од Бога Оца, и Он је Бога Оца открио свету и човеку. А човек је створен по слици и прилици Бога Небеског, Бога личног. Зато је и човек личност, умно и свесно и слободно лично биће, саздано по лику Христа Богочовека.

Господ Христос сведочи о себи: „ Јаи Отац (Небески) Једно смо... Ко види мене, види Оца који ме је послао (у свет)" (Јн 10, 30; 12,45). О великој истини Христовог оваплоћења свети Апостол Павле каже: „Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу " (I Тим. 3,16), то јест: Бог се јави као човек, као Богочовек.

О томе говори 3. чпан Симбола вере овако: Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек.

Христос, Син Божји, као Богочовек и Спаситељ света, из љубави је пострадао за нас људе, разапет био на крсту, умро и сахрањен био, али је и васкрсао из мртвих и победио смрт, да би нама људима обезбедио и даровао вечни и бесмртни живот код Бога. Гаранција нашег спасења и победе над грехом и смрћу, као и залог нашег бесмртног живота са Богом јесте Христово распеће,смрт и васкрсење и славно вазнесење са телом на небо, одакле ће Христос поново доћи да суди свим људима и свим бићима. Зато исповедамо и признајемо Христа Господа и Спаситеља:

Који је за нас распет у време Понтија Пилата,и страдао и погребен; и који је васкрсао у трећи дан по Писму; и који се узнео на небеса и седи с десне стране Оца; и који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја (4-7. члан Симбола вере).
Верујем и у Духа Светог, јер верујем у Свету Тројицу, Јединог и Истинитог Бога нашег.

Дух Божји Свети је творац и оживитељ света и човека. Он је надахњивао пророке и остале свете људеБожје. Спаситељ Христос је, по Свом вазнесењу на небо, послао од Оца светим Апостолима Духа Светога Утешитеља и Надахнитеља. Он им је најпре рекао да се, после Његовог вазнесења, не удаљују из Јерусалима док се не обуку у силу Духа Светога, „у силу одозго" (Лк 24, 29). Затим је Христос, шаљући Своје Апостоле у свет да проповедају Јеванђеље и оснивају Цркву,заповедио: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио. И ево, Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт28,19-20). Зато: верујем

и у Духа Светога, Господа, животворног, који од Оца исходи, који се заједно са Оцем и Сином поштује и слави, који је говорио кроз пророке... (осми члан Симбола вере).

Верујем и у Свету Цркву Христову:

Господ Христос је рекао: „Сазидаћу Цркву Своју и врата паклена неће је адвладати" (Мт16, 18).

И заиста, Христос Богочовек је на Себи саздао Цркву силом Духа Светога преко светих Апостола и ево - Црква Христова постоји и живи скоро пуне две хиљаде година. Пролазила је она кроз спољашња гоњења и унутрашње кризе, кроз шибе непријатељства и безбожне мржње, кроз прогоне и погроме, али је доказала речи Спаситељеве да је непобедива: да јој ни врата паклена не могу нашкодити. У Цркву се улази и постаје живи члан кроз свету тајну Крштења. У Цркви, вером и благодаћу и добрим делима, стиче се вечни живот, и чека Васкрсење мртвих и Бесмртно царство. Зато:

верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву (девети члан Симбола вере).

Та Црква је света Православна црква Христова, основана од Христа и светих Апостола и утврђена од светих Отаца и Сабора и од светих Мученика и Светитеља. Тако исто, као православни хришћанин:

Исповедам једно крштење за опроштење грехова.

Чекам васкрсење мртвих, и живот будућег века. (10-12 члан Симбола вере).

СВЕТА ТАЈНА БРАКА

Као и све остале Свете тајне, Свету тајну брака у нашој Цркви установио је и освештао Господ Исус Христос својим присуством на свадби у Кани Галилејској када је, силом свога Божанства, и прво чудо учинио - претворио воду у вино (Јн 2 глава), а фарисејима који су га кушали питањем: „Може ли човек пустити жену своју за сваку кривицу?" - одговорио: „Зар нисте читали да је Онај који је у почетку створио човека и жену створио?... Зато оставиће човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело.Тако нису више двоје, него једно тело; а што је Бог саставио човек да не раставља" (Мт 19,3-7).Тако брак као установа Божанска, води порекло још од првих људи(Адама и Еве)у рају, које је Бог створио, благословио и рекао им: „Рађајте се и множите се и напуните земљу, и владајте њоме..."(Пост 1,28).

У Цркви нашој новозаветној, брак прераста у Свету Тајну царства Божјег, која човека води у вечну радост и у вечну љубав духовну и склапа се не само за овај привремени живот но за сву вечност. У њој младенци, благодаћу Божјом која се на њих излива као безгранична љубав, расту као чудесно и свето здање духовно сједињено једном мишљу, једном вољом, једним осећањем у нераскидиво супружанско јединство, коме је циљ продужење рода људског и прослављање Бога. Тако су у светињи брака муж и жена једно и стоје изнад сродства, док синови и кћери према родитељима стоје у првом степену сродства, а унуци у другом. Истина је, дакле, жива: брак је светиња и најстарија установа у човечанству. Њоме се указује на небеску љубав између Христа и Цркве. Она је камен темељац човечанства. Отуда: какав брак таква породица; каква породица таква држава; каква држава такво и човечанство. Зато наша Света Црква не престаје да позива своју децу да брачну заједницу освештавају венчањем у Цркви где супружници постају једно духовно јединство и учи их да светињу брака чувају као зеницу ока свога, а развод брака дозвољава само у крајњем случају, због доказаног браколомства - због прељубе.
Младић и девојка када одлуче да ступе у брак,долазе код свог свештеника, који најпре обави предбрачни испит. Ово је неопходно да би се видело да за склапање брака нема никаквих брачних сметњи (малолетство, крвно или духовно сродство, сагласност родитеља...). После три Свете литургије (оглашења), они долазе у храм са кумовима и сродницима да се изврши Св. тајна брака.

Самом венчању претходи прстеновање или обручење које се врши испред олтара, са упаљеним свећама. Сама Св. тајна се обавља на средини храма, испред Крста и Јеванђеља. Свештеник најпре пита младенце да ли имају слободну жељу да ступе у брак, и да л и се нису обећали неком другом. Само венчање је обављено када свештеник, пошто младенцима стави венце на главе, благосиља их говорећи: „Господе, Боже наш, славом и чашћу венчај их". Затим младенци пију вино из заједничке чаше у знак да ће целог свог живота међусобно делити и добро и зло.

СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА

Уз лекарско старање, болесник који верује моли се Богу за своје здравље, јер Бог чини често оно што је човекулекару немогуће.
Често су болеснику потребне молитве „старешина црквених" - свештенства, који усрдном и дуготрајном молитвом, према чину Требника,призивају милост Божју на болесника и моле се за његово исцељење помазујући га освећеним јелејем - због чега се овај чин и зове јелеосвећење.
Тамо гдесу занемоћале људске моћи треба призивати свемоћ Божју која се појављује и кроз Свету тајну јелеосвећења.
Када наиђу болести и недаће Света Црква, као сажаљива мати установила је за тешке болеснике - Свету тајну јелеосвећења.
За ову свету тајну св. апостол Христов вели:„Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим, и нека га помажу у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и дигнуће га Господ, а ако је грехе учинио, опростиће му се... Молите се, дакле,Богу један за другога да оздравите, јер непрестана молитва праведног много може помоћи" (Јак 5, 14-16).

СВЕТА ЛИТУРГИЈА

Богочовек, Исус Христос је извршио искупљење људског рода својом добровољном смрћу на крсту. Ово искупљење постало је вечан и неисцрпан извор благодати и оправдања за све оне који верују у Свету Тројицу. Да би ово Христово дело и даље трајало и да би се плодови искупљења давали свима народима и сваком појединцу до краја света, Христос је установио Цркву Божју. У хришћанској Православној цркви вечито живи Христос. У њој се непрекидно наставља првосвештеничка служба искупљења Исуса Христа. Ово настављање се врши видљивим начином, наиме спољашњим обредима. Збир свих облика чини садржину хришћанског православног богослужења. Темељ православном богослужењу положио је сам Исус Христос, ј ер је установио Свету евхаристију и њено вршење под видом хлеба и вина.

Света евхаристија је Света литургија, а значи благородност, благослов, причешће, вечера Господња (Тајна вечера). Она је центар православног богослужења и најважнији чин од свих богослужења која се врше, јер тада долази Спаситељ и Искупитељ света својим вернима на реалан начин, опипљив,видљивзасвакогпојединца. Показује се цело дело оваплоћења, рођења, живота,страдања, смрти, васкрсења и вазнесења Исуса Христа, и понављају се сва чуда његовога дара и љубави.
Ову службу установио је сам Исус Христос, на својој последњој Тајној вечери овако: „Исус узе хлеб, благослови, изломи и даде ученицима и рече: Узмите једите, ово је тело моје. Тада узе чашу и захвали, даде им и рече - пијте из ње сви,јер је ово крв моја Новога Завета, која се пролива за многе ради опроштаја грехова" (Мт 26,26-29). „Ово чините за мој спомен" (Лк 22, 19).

По својој суштини Света литургија је:

1. Жртва савршене послушности. Зато што се Исус Христос - Син Божји поклонио безграничној слави и светости свога Оца и послушан да је чак и смрт претрпео на крсту.

2. Жртва потпуног измирења људскога рода са Богом. Зато што је Син Божји својом крсном смрћу узео грехе на себе и тако испунио сваку правду.

3. Жртва савршене молитве. Зато што је Христова смрт на крсту молитва Богу и уздиже се увек на небо, јер сва благодат која силази на Распетога излива се на цео род људски.

4. Жртва савршене благодарности. Зато што људи кроз Свету литургију непрекидно изражавају своју благодарност Богу ради Христових дела искупљења и спасења.

За нас верујуће у Бога Оца, Христа Сина Божјег и Духа Светога, за православне хришћане, Света литургија је изнад свих богослужења која се врше свакодневно у храму и, по потреби, на другим местима.

Света литургија се служи обавезно сваке недеље, на све Господње и Богородичне празнике, на празнике великих светитеља и свакога дана када се укаже потреба.

Шта је потребно за служење Свете литургије?

На првом месту потребан је храм освећен од Архијереја. У нуждама може да се служи и на другим местима, али се тада антиминс (специјална тканина у којој су ушивене свете мошти) износи из храма и поставља на најчистиј е место. У храму

постоји специјално место које се зове жртвеник,на коме се чини Проскомидија, припрема свети Агнец (хлеб) и вино. За Агнец је потребан дискос,а за вино путир (чаша).

Вино мора да буде црвено (црно) и природно, а вода чиста.

Од брашна се прави тесто за хлеб и од њега се пеку просфоре. Обично се узима пет и из једне од њих припрема се свети Агнец.

Свештеник који служи Свету литургију зна како мора да се припреми. И за њега важи правило: преСветелитургије, пре Светог причешћа од поноћи тога дана не сме ништа да прогута (стави у уста). Чак и они који пуше не смеју то да чине. Чита правило молитава пре причешћа. Чим уђе у свети храм мора да прочита посебне молитве, да се обуче у свете одежде(стихар, епитрахиљ, наруквице, појас и фелон), опере руке водом, па тек онда стане пред жртвеник и припреми свете дарове (Проскомидију).Напомињемо да свака радња има тачно прописану молитву коју свештеник чита.

Од богослужбених књига за свештеника су обавезне: Свето јеванђеље и Служебник (књига у којој је текст Свете литургије). За народ су потребне друге књиге из којих се према важећем правилу певају и читају одређени текстови.

Обавезно је да у олтару горе свеће (на светом престолу и жртвенику), а и у храму.

И најзад, поред свештеника потребно је још макар једно лице, које обично послужује (појац, црквењак клисар).

Пре почетка одзвоне сва звона.

Када се испуне сви ови услови, онда може да се служи Света литургија.

Свештеник који служи Свету литургију чини то према чину написаном у књизи која се зове Служебник. Народ одговара тачно, смирено и побожно.

На свакој Светој литургији врши се освећење хлеба (светог Агнеца) и вина, који постају право тело и права крв Христа Бога - Спаситеља. На овој вери да се хлеб и вино мења у Тело и Крв Господа стоји читава грађевина Православне цркве.

После претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову, свештеник са њима тако и поступа. Несме да падне, или да се изгуби ни најмања честица, него се побожно чува.

Када буде време свештеник се причешћује телом и крвљу Христа Бога. Уколико служе више свештених лица, сви морају да се причесте, ј ер ако неко није спреман да се причести онда не сме да служи Свету литургију. Изузетака нема.

Сва лица која су се припремила за Свето причешће, на свакој Светој литургији могу да се причесте. Пре причешћа обавезно се мора исповедити.И њих свештеник причешћује телом и крвљу из истога путира (чаше), од светог Агнеца, специјалном кашичицом. Не плашите се ничега (болести, епидемије)због ове једне кашичице. Ми се причешћујемо правим Телом и правом Крвљу Исуса Христа, јединога и свемогућега Бога. Будите сигурни да на овој земљи нема ничега другог што је чистије и светије. Потребна је само вера у Христа, па онда неће бити страха. Уосталом, када се заврши Света литургија, свештеник мора ову Свету тајну из путира да попије (употреби). У њу не сме ништа да додаје, нити пак да је на неки други начин употреби. Тако се чини од времена кад а је Христос заповедио апостолима да врше Свету евхаристију (Литургију), па се не зна да је то нашкодило верујућим који су се из исте чаше причешћивали. Ако сте некада чули нешто друкчије, знајте да је то лаж и обмана.Од просфора из којих је израђен (спремљен)свети Агнец и друго на Проскомидији, сече се нафора, која се свима дели. Нафору треба појести побожно, молећи се Богу, одмах ту у храму. Изузетно може да се понесе немоћнима и болеснима.

НАФОРА

По завршетку сваке Свете литургије свештеник д ели присутним верницима нафору. То су ситно исечени делови просфора из којих се узимају делови за вршење Свете литургије. Ово је оживљавање успомена на хришћанске агапе, вечере љубави. Хришћани су у почетку заједничи делили и јели оно што су имали. То је био израз љубави и заједништва у Господу Исусу Христу, коме су они више припадали него било коме и било чему.Такве хришћанске заједнице су се звале парохије.Данас, примајући нафору, ми учествујемо у једној свеопштој агапи, која веже све присутне хришћане, али и све оне који су у име Господа Исуса Христа живели у хришћанском заједништву и љубави, од почетка.