Слобода је највећи дар Божји сваком човеку и сваком народу; дар непроцењив, који се, ако је прави, никада не може одузети. Од када је крштењем примио овај дар, па све до данас, српски народ жртвеноприносно војује за своју Слободу – јер је за њу створен и јер га је она створила. И није то слобода било каква већ управо она највећа од свих, Христолика Слобода – у којој је Страдање Крста, али и Победа Васкрсења. Зато је наше народно војевање за Крст часни и Слободу Златну.

Овај уистину хришћански идентитет српског народа потврђује – животворним примером – и Свети Косовски Великомученик кнез Лазар. Кнез у историји, а Цар у надисторији, праотац наше Слободе у Христу, Свети Лазар беше принуђен да својом мудрошћу изврши, а својом смелошћу потврди, свој и наш Избор. Или за овоземаљско време - или за надземаљску вечност. Он се ни на час не двоуми – јер земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека.

Наш вечни савременик и свевременик, Свети Великомученик Лазар, кроз векове нам довикује да ни по коју цену, никада и низашто, не издамо веру своју (не предадим благочастија нашего). Како онда, тако је и данас Косово оно показно и доказно, критичко место, тојест, место суда – крисеос („Сада је суд овоме свету”: Јн.12,31), и то не само нашем народу него и другим земаљским народима. А то значи: место одлуке, процене и пресуде људским делима и неделима, место избора и опредељења. Потврда да су људи и народи увек у опасности „да више заволе таму неголи светлост” (Јн.3,19), мржњу неголи љубав, рушитељско-ропску демонску силу неголи градитељску Божју правду и истину, која дарује вечну слободу. Отуда, заиста: Косово је грдно судилиште, како пророчки додаје још један Небожитељ и Косовски Заветник, Петар Други Петровић Његош: Вољех царство земно изгубити но Небесно да изгубим Царство.